Учитавање интерактивне мапе…
Учитавање интерактивне мапе…
Информациони систем
Преко 30 година историје
Период од првих вишестраначких избора 1990. до прољећа 1992. обиљежили су распад СФРЈ, јачање националних странака, прекид политичког договора, формирање Скупштине српског народа у БиХ, плебисцит и доношење кључних аката који су водили ка стварању Републике Српске.
„Из дубоког осјећаја угрожености спонтано се родила воља за националним самоорганизовањем.“
Период од фебруара до маја 1992. донио је референдум о независности БиХ, прве велике злочине над Србима, међународно признање БиХ, почетак оружаних сукоба у Сарајеву, нападе на ЈНА и улазак кризе у отворени рат.
„Увиство српског свата пред Старом црквом на Башчаршији је отворило врата рату, а пуцање у православног свештеника показало је његово право лице.“
Од маја 1992. до краја године створен је Сарајевско-романијски корпус као кључни војни ослонац одбране српских општина, уз организацију командних тачака, територијалних јединица и успостављање одбрамбених линија око Сарајева.
„Сарајевско-романијски корпус постао је бедем опстанка српског народа на овом подручју.“
Од љета до краја 1992. вођене су прве велике офанзиве и противудари: операција „Љето 92“, очување линије око аеродрома, деблокада правца Лукавица–Пале, операција „Југ 92“ и зимске борбе познате као „Коверат / Слобода 92“.
„На првим великим ударима одбрана је доказала да може издржати и побиједити.“
Током 1993. године ратна дејства су се проширила, извршена је реорганизација зона одговорности, а операција „Лукавац 93“ донијела је ослобађање Трнова, овладавање планинским појасом и стратешко повезивање српских простора.
„Година 1993. показала је да одбрана може постати и стратешка побједа.“
У дијеловима Сарајева под муслиманском контролом српско становништво било је изложено хапшењима, убиствима, нестанцима, логорима, систематском насиљу, демографском притиску и постепеном „тихом егзодусу” током читавог рата.
„Најдубље ране нису увијек настале на фронту, већ у тишини заточеништва и страха.“
Поред оружаног сукоба, вођен је и снажан медијски и политички рат у којем је створен међународни наратив о Србима као искључивим кривцима, уз потискивање српских жртава и брисање историјског присуства Срба из слике Сарајева.
„Рат се није водио само оружјем, већ и сликом која је свијету сервирана као једина истина.“
Током 1994. и прве половине 1995. године настављен је континуитет борби на сарајевском ратишту, уз одржавање готово непромијењених линија фронта, одбијање бројних офанзива и коначно заустављање завршног великог непријатељског напада.
„Када су удари постали најјачи, истрајност је постала највеће оружје одбране.“
Дејтонски мировни споразум донио је крај рата, али и дубок осјећај издаје међу Србима Српског Сарајева, јер су српске општине предате Федерацији БиХ, што је отворило питање опстанка народа на тим просторима.
„Не би нам било жао да су ово на пушку добили.“
У фебруару и марту 1996. одиграо се један од најпотреснијих догађаја новије српске историје — масовни егзодус сарајевских Срба, напуштање домова, пренос посмртних остатака и одлазак са вјековних огњишта.
„Егзодус није био само сеоба, већ раскид са завичајем и читавим једним животом.“
Након егзодуса, на простору данашњег Источног Сарајева очуван је континуитет српског живота, док су пренесени посмртни остаци бораца на Сокоцу постали темељ Малог, а потом и Новог Зејтинлика — централног мјеста културе сјећања.
„Народ је напустио домове, али је са собом понео и памћење, и темељ новог живота.“
Три деценије након егзодуса, Нови Зејтинлик и Источно Сарајево стоје као живи споменици жртве, истрајности и историјског памћења, као доказ да је народ изгубио град, али није изгубио идентитет.
„Тридесет година касније и даље смо ту.“