Период од 1990. до априла 1992. године представља увод у дубоку политичку кризу у Босни и Херцеговини и постепени слом заједничке југословенске државе. У условима распада СФРЈ, раста националних тензија и све израженијег политичког прегласавања, Босна и Херцеговина је ушла у раздобље нестабилности које је трајно одредило њену даљу судбину.

Први вишестраначки избори и почетак политичке поларизације

На првим вишестраначким изборима у Босни и Херцеговини, одржаним 18. новембра 1990. године, побједу су однијеле националне странке: СДА, СДС и ХДЗ. Умјесто стабилног политичког договора и очувања дотадашњег институционалног баланса, резултат избора донио је снажну поларизацију друштва и почетак дубљег националног раздвајања.

Политичка сцена у БиХ убрзо је постала простор супротстављених државних концепција. Док су српски политички представници заступали останак у југословенском оквиру и очување заједничке државе, муслимански и хрватски политички фактор све отвореније су се кретали ка издвајању БиХ из СФРЈ.

Распад СФРЈ и утицај спољног фактора

Распад Социјалистичке Федеративне Републике Југославије није се одвијао само као унутрашњи политички процес, већ је био снажно подстакнут и међународним околностима. Криза у Словенији и Хрватској током 1991. године, као и прерано међународно признавање сецесионистичких република, додатно су убрзали разарање заједничког државног оквира.

У таквим околностима, Босна и Херцеговина, као сложена и вишенационална заједница, нашла се под снажним притиском супротстављених унутрашњих и спољних интереса. Политичка нестабилност се продубљивала, а могућност постизања трајног договора између конститутивних народа постајала је све мања.

Прекид политичког договора и раст неповјерења

Један од важних покушаја очувања Босне и Херцеговине унутар Југославије био је споразум од 14. јула 1991. године, који је предвиђао останак у заједничкој држави уз одређени степен суверенитета. Иако је тај приједлог у почетку прихваћен, касније је одбачен, чиме је пропуштена значајна прилика за мирно политичко рјешење.

Одбацивање могућности компромиса довело је до раста неповјерења међу политичким представницима и народима у БиХ. Српски представници су све јасније указивали да једностране одлуке и политичко прегласавање могу довести до озбиљне кризе, док је друга страна наставила да инсистира на издвајању БиХ из југословенског оквира.

Меморандум о суверенитету БиХ

Кључна прекретница догодила се 15. октобра 1991. године, када су посланици СДА и ХДЗ, у одсуству српских посланика, усвојили Меморандум о суверенитету Босне и Херцеговине. Овим актом покренут је формални процес издвајања БиХ из Југославије, без сагласности српског народа као конститутивног народа.

За српске политичке представнике, ова одлука представљала је чин једностраног правног и политичког насиља, јер је донесена мимо принципа конститутивности и без постизања општег договора. Тиме је додатно продубљена криза и створен осјећај да се српски народ доводи пред свршен чин.

Формирање српских политичких институција у БиХ

Као одговор на политичко прегласавање и одсуство институционалне равноправности, српски политички представници приступили су организовању сопствених органа власти. Већ 24. октобра 1991. године конституисана је Скупштина српског народа у Босни и Херцеговини, као највиши политички орган српског народа у тадашњим околностима.

Формирање ових институција представљало је покушај политичке и правне заштите српског народа у тренутку када је постајало јасно да се државна криза продубљује, а заједнички институционални оквир губи своју стабилност.

Плебисцит српског народа у БиХ

Дана 9. и 10. новембра 1991. године одржан је плебисцит српског народа у Босни и Херцеговини. На плебисциту се народ изјашњавао о останку у заједничкој држави са Србијом, Црном Гором и српским крајишким областима. Овај чин представљао је израз политичке воље српског народа у условима све дубље државне кризе.

Иако је плебисцит имао снажан политички значај, воља исказана на њему није прихваћена као основ за шире политичко рјешење, што је додатно убрзало раздвајање политичких путева унутар Босне и Херцеговине.

Проглашење Српске Републике БиХ и доношење првог Устава

Након неуспјеха покушаја политичког договора и у условима све израженије институционалне кризе, 9. јануара 1992. године проглашена је Српска Република Босна и Херцеговина. Овај догађај представљао је формално-политички одговор српског народа на једностране потезе који су водили ка издвајању БиХ из Југославије.

Први Устав Српске Републике Босне и Херцеговине донесен је 28. фебруара 1992. године. Њиме су утврђени основни принципи политичке организације и територијалне самосталности српских области, чиме је постављен институционални темељ будуће Републике Српске. Неколико мјесеци касније, 12. августа 1992. године Српска Република Босна и Херцеговина мијења назив у Српска Република, а након тога у септембру исте године у Република Српска.

Закључак

Период од 1990. до априла 1992. године обиљежен је убрзаним распадом заједничке државе, растом међунационалног неповјерења и сломом политичког дијалога у Босни и Херцеговини. Од првих вишестраначких избора, преко усвајања Меморандума о суверенитету и формирања српских институција, до плебисцита, проглашења Српске Републике БиХ и доношења првог Устава, створени су оквири нове политичке реалности која је убрзо прерасла у отворени сукоб.