Период од фебруара до маја 1992. године представља једну од најсудбоноснијих и најтежих етапа у новијој историји Босне и Херцеговине, а посебно у историјском памћењу српског народа у Сарајеву и сарајевско-романијској регији. Након вишемјесечне политичке кризе, у овом раздобљу дошло је до коначног преласка из институционалног и уставног спора у отворене сукобе на улицама, у насељима и око кључних државних и војних објеката. Догађаји који су се низали у кратком временском размаку – од референдума о независности, преко првих убистава и напада, па све до међународног признања Босне и Херцеговине и формирања Војске Српске Републике Босне и Херцеговине – оставили су дубоке и трајне посљедице по политички, друштвени и безбједносни живот. Управо у овим мјесецима у Сарајеву су се јасно оцртале линије раздвајања, а српски народ је све изразитије улазио у период неизвјесности, страдања и организовања одбране.

Референдум о независности Босне и Херцеговине

Референдум о независности Босне и Херцеговине одржан је 29. фебруара и 1. марта 1992. године, у атмосфери дубоке политичке подијељености и већ потпуно нарушеног повјерења између конститутивних народа. Док су муслиманско и хрватско политичко руководство референдум представљали као нужан корак ка издвајању из распадајуће југословенске заједнице, српски представници су указивали да се тако важна одлука не може донијети прегласавањем једног народа и без његове сагласности. Због тога је српски народ у великој мјери бојкотовао изјашњавање, сматрајући га неуставним, нелегитимним и супротним основним начелима равноправности.

Резултати референдума искоришћени су као политички основ за даље кораке ка међународном признању Босне и Херцеговине, али су у унутрашњем животу републике имали супротан ефекат. Умјесто стабилизације, референдум је означио коначни раскид дотадашњег политичког оквира и убрзао процес распада заједничких институција. За српски народ, посебно у Сарајеву и околини, овај чин је доживљен као јасна потврда да се одлучује мимо њихове воље, што је додатно продубило страх, неизвјесност и осјећај угрожености.

Убиство српског свата Николе Гардовића

На дан 1. марта 1992. године, истог дана када је окончан референдум, у Сарајеву је извршен злочин који је снажно одјекнуо у српској јавности и остао упамћен као један од првих непосредних симбола почетка ратног насиља. Током српске свадбе код Старе православне цркве на Башчаршији убијен је српски сват Никола Гардовић, а српска застава је оскрнављена. Овај напад није посматран само као појединачни инцидент, већ као порука да се политичка криза опасно прелива у међунационално и оружано насиље.

Убиство Николе Гардовића изазвало је снажну узнемиреност међу Србима у Сарајеву и широм Босне и Херцеговине. За многе је то био тренутак у којем је постало јасно да се сигурност српског народа у главном граду нагло урушава и да институције више нису у стању да обезбиједе мир и равноправност. У историјском памћењу српског народа овај догађај остао је дубоко урезан као један од првих трагичних знакова да је улазак у рат постао готово неизбјежан.

Напад на станицу у Новом Сарајеву и убиство Пере Петровића

Након догађаја на Башчаршији, безбједносна ситуација у Сарајеву наставила је да се нагло погоршава. Напад на полицијску станицу у Новом Сарајеву, као и убиство Пере Петровића, представљали су додатне доказе да се поред политичког сукоба развија и опасна оружана стварност на терену. Напади на институције реда и појединачне жртве стварали су утисак да се насиље више не дешава спорадично, већ да постаје дио нове, све мрачније свакодневице.

За српско становништво у Сарајеву, овакви инциденти имали су снажан психолошки и безбједносни ефекат. Све већи број људи почињао је да схвата да се град убрзано мијења, да доскорашњи облици заједничког живота пуцају, а да се неповјерење и страх претварају у отворено непријатељство. Такви догађаји допринијели су стварању атмосфере у којој су многе породице почеле размишљати о самоорганизацији, заштити и могућем напуштању појединих дијелова града.

Међународно признање Босне и Херцеговине

Дана 6. априла 1992. године, Босна и Херцеговина је међународно призната од стране Европске заједнице и више западних држава. Овај чин је за један дио политичке сцене представљао формалну потврду државне независности, али је за српску страну имао сасвим друго значење. Будући да је српски народ већ одбацио референдум и организовао сопствене институције, међународно признање је доживљено као додатно наметање рјешења без сагласности једног од конститутивних народа.

Умјесто да допринесе смиривању прилика, међународно признање је у пракси убрзало даљу радикализацију. На терену су већ постојале барикаде, оружане групе, дубоко неповјерење и распад заједничких структура власти и безбједности. У таквим околностима, признање није дјеловало као дипломатско затварање кризе, већ као сигнал да је унутрашњи сукоб ушао у нову и опаснију фазу, у којој ће оружана сила све више преузимати улогу политичког аргумента.

Почетак оружаних сукоба у Сарајеву

Током априла 1992. године у Сарајеву су избили први отворени оружани сукоби, који су убрзо захватили више дијелова града. Барикаде, снајперска дејства, оружани окршаји, напади на поједине положаје и објекте, као и нагло погоршање опште безбједности, постали су свакодневица. Град који је до тада био политички подијељен, сада је постајао и физички растрзан линијама сукоба.

Српско становништво, нарочито у рубним и мјешовитим насељима, нашло се у изузетно тешком положају. Многи су били изложени притисцима, пријетњама, напетости и осјећају да више нема повратка на претходни облик живота. Поред непосредне опасности од оружаних инцидената, постојала је и стална неизвјесност у погледу кретања, снабдијевања, комуникације и опстанка у сопственим домовима. Управо у овом периоду постало је потпуно јасно да је политичка криза прерасла у рат.

Напади на ЈНА и догађаји у Добровољачкој улици

Како су се сукоби ширили, Југословенска народна армија нашла се у све сложенијем положају на простору Сарајева. Напади на њене положаје, објекте и колоне додатно су убрзали слом преосталих елемената дотадашњег државног поретка. Посебно тешко мјесто у српском колективном памћењу заузимају догађаји у Добровољачкој улици почетком маја 1992. године, када је током повлачења нападнута колона ЈНА.

Овај догађај је у српској јавности доживљен као тежак злочин и један од најпотреснијих симбола ратног безакоња у Сарајеву. Напад на колону која је, према тадашњим договорима, требало да се безбједно повуче, оставио је дубок утисак и додатно учврстио увјерење да је сваки преостали облик повјерења и политичког договора коначно уништен. За многе Србе, Добровољачка улица представља један од кључних догађаја који су потврдили да сукоб више није могуће зауставити без потпуне војне и институционалне самоорганизације.

Формирање Војске Српске Републике Босне и Херцеговине

Сuoчена са наглим погоршањем безбједносне ситуације, све учесталијим нападима и распадом дотадашњих заједничких структура, Српска Република Босна и Херцеговина приступила је организовању сопствених оружаних снага. Потреба за јасном командом, територијалном одбраном и заштитом српског становништва постала је не само политичко, већ и животно питање. У том контексту, мај 1992. године представља преломни тренутак у формирању војне снаге која ће касније бити позната као Војска Републике Српске.

Као кључни датуми у том процесу издвајају се 12. и 21. мај 1992. године, када су донесене одлуке и учињени институционални кораци који су дали јаснији правни, организациони и командни оквир новоформираним снагама. Формирање Војске Српске Републике Босне и Херцеговине представљало је историјски преломан догађај, јер је означило почетак систематске организације одбране српског народа у условима отвореног рата. За сарајевско-романијски простор то је имало посебан значај, пошто су се управо на том подручју убрзано обликовале линије фронта, зоне одбране и будући војни распоред.

Историјски значај периода фебруар – мај 1992. године

Период од фебруара до маја 1992. године био је пресудан за коначно обликовање политичке, безбједносне и војне стварности у Босни и Херцеговини. У само неколико мјесеци дошло је до наглог и драматичног преласка из дубоке уставне и политичке кризе у отворени оружани сукоб. Догађаји у Сарајеву – од референдума, преко првих убистава и напада, до напада на ЈНА и формирања српских оружаних снага – постали су симбол тог историјског прелома.

За српски народ у Сарајеву и ширем подручју, ово је био период у којем су многе дотадашње илузије о очувању мира и заједничког живота нагло нестале. Умјесто политичког компромиса, на сцену су ступили страх, оружје, принуда и потреба за опстанком. Управо зато ово раздобље заузима посебно мјесто у историји Сарајевско-романијске регије и Републике Српске, јер представља увод у године тешких страдања, али и у период организоване одбране и стварања институција које ће одредити даљи ток рата.