Дејтонски мировни споразум, постигнут 21. новембра 1995. године у бази Рајт-Патерсон, а потом формално потписан у Паризу 14. децембра исте године, у историји Срба сарајевско-романијске регије остао је упамћен не као почетак мира, већ као најава новог страдања. За становнике Српског Сарајева то није био тренутак олакшања, него тренутак у којем су се најцрње слутње претвориле у стварност. Након три и по године успјешне одбране, жртве и истрајности, српске општине око Сарајева нису изгубљене на бојном пољу, већ су политички предате за преговарачким столом. Управо зато ово поглавље представља једно од најболнијих у историји Српског Сарајева: вријеме у којем је војна одбрана замијењена политичком предајом, а осјећај побједе у опстанку претворен у дубоко разочарање, невјерицу и пркос.

Према тону и смислу историјског материјала, Дејтонски споразум је у свијести сарајевских Срба означио почетак новог поглавља српских сеоба и страдања. Први утисак након објављивања текста и мапа споразума био је шок. У грађанима Српског Сарајева јавила се најприје невјерица, затим мучнина, а потом пркос. Та реакција није била плод нереалних очекивања. Народ је добро знао да му међународни фактор није наклоњен, али је ипак постојала нада да ће српске општине око Сарајева, након свега што су преживјеле и одбраниле, остати на својим просторима барем под неком врстом посебног статуса, са српском управом и извјесним степеном политичке заштите. Умјесто тога, догодило се оно што је доживљено као најтежи могући исход.

Дејтонски споразум и слом посљедње наде

Датум 21. новембар 1995. године, када је у америчкој бази Рајт-Патерсон усаглашен Дејтонски мировни споразум, у међународној дипломатији означен је као велики мировни пробој. Међутим, за Србе из Српског Сарајева тај датум је имао сасвим другачије значење. Он је означио крај наде да ће њихова четворогодишња одбрана бити политички верификована. Умјесто да успјешна одбрана српских општина буде основ за њихов останак у оквиру Републике Српске или бар за неки посебан институционални аранжман, нова мапа је најавила њихово уступање Федерацији БиХ.

Историјски текстови који обрађују овај период наглашавају да је управо објављивање мапа било преломни психолошки тренутак. До тог часа многи су вјеровали да ће жртва Сарајевско-романијског корпуса и народа који је издржао свакодневне офанзиве, гранатирања, губитке и неизвјесност, бити призната барем у политичком смислу. Када се показало да то није случај, наступио је дубок осјећај пораза који није имао војни карактер. То је био осјећај да је оно што није могло бити освојено силом, предато договором.

Париз 14. децембар 1995: формализација политичког губитка

Када је Дејтонски споразум 14. децембра 1995. године свечано потписан у Паризу, за становнике Српског Сарајева то није била дипломатска церемонија, већ тренутак коначне потврде политичке одлуке која је већ изазвала потрес. Оно што је у новембру дјеловало као тешко прихватљива вијест, у децембру је постало правно и политички запечаћена стварност. На тај начин је предаја српских општина око Сарајева добила и формални међународни оквир, а народ је постао свјестан да више не говори о могућој неправди, већ о већ донесеној одлуци.

У колективном памћењу Срба сарајевско-романијске регије, Париз је зато остао симбол не мира, већ коначног печата на политичку предају. Успјешна одбрана, која је трајала три и по године, није поништена на линији фронта него за дипломатским столом. Управо тај контраст — између војничког опстанка и политичког уступка — учинио је да осјећај неправде буде снажнији него у многим другим срединама. За људе који су преживјели рат, то је значило да се од њих тражи да прихвате оно што непријатељ није успио да наметне оружјем.

Осјећај издаје и жртвовање Српског Сарајева

У тадашњој јавности, а нарочито међу Србима који су живјели у општинама око Сарајева, брзо се учврстило увјерење да је губитак Српског Сарајева резултат политичких компромиса. Историјски материјал отворено указује на схватање да је Српско Сарајево практично жртвовано ради ширих преговарачких циљева — међународног признања Републике Српске и укидања санкција Савезној Републици Југославији. Без обзира на различита каснија тумачења, у народу је доминирао утисак да је за столом уступљено оно што је на фронту сачувано. Тај утисак био је пресудан за формирање колективног осјећаја издаје.

Овдје је важно разумјети дубину тог осјећаја. Срби из Илијаша, Вогошће, Хаџића, Илиџе, Грбавице, као и дијелова Новог Града и Центра, нису своје општине доживљавали само као административне јединице. То су били њихови домови, породичне куће, гробља, школе, фабрике, храмови и читав један вишевјековни континуитет живота. Када је постало јасно да ће ти простори бити предати, то није значило само промјену власти над територијом, него рушење цјелокупног осјећаја историјске припадности. Зато је политичка предаја Српског Сарајева у колективном памћењу остала упамћена као један од најтежих тренутака у модерној историји српског народа западно од Дрине. „Српско Сарајево је за Србе врт у коме је засађена клица националне свијести и културе из којих ће проклијати, развити се и разгранати стабло српскога духа код Срба западно од Дрине“

Предаја српских општина и страх од живота под новом влашћу

Одлука да се српске општине и српски дијелови Сарајева препусте Федерацији БиХ имала је непосредне и драматичне посљедице. У питању нису били само апстрактни цртежи на мапи, већ конкретни простори на којима је српски народ преживио рат и одржао институционални и друштвени живот. Илијаш, Вогошћа, Хаџићи, Илиџа, Грбавица, као и дијелови Новог Града и Центра, постали су симболи политичке одлуке која је дубоко потресла читаву сарајевско-романијску регију. За многе је већ сама помисао да остану под влашћу оних против којих су се бранили од 1992. године била неподношљива.

Тај страх није настао у празнини. Он је био заснован на ратном искуству, на сјећању на злочине, логоре, нестале, хапшења, понижења и систематску антисрпску атмосферу која је већ постојала у дијеловима Сарајева под муслиманском контролом. Због тога су гаранције које су долазиле споља, ма колико дипломатски звучале, за велики број људи биле недовољне. Народ није вјеровао да ће његова безбједност, имовина, достојанство и право на идентитет бити стварно заштићени. У том неповјерењу крије се један од кључева разумијевања свега што ће убрзо услиједити.

Протести и порука „Не дамо Српско Сарајево”

Након сазнања о садржају мировног споразума, у Српском Сарајеву није наступила тишина помирења, већ талас огорчења и отпора. Народ је јасно показивао да политичку одлуку не прихвата као праведну нити као морално обавезујућу. У таквој атмосфери јавили су се протести, зборови, окупљања и снажне симболичке поруке којима је исказивана воља да се сачува српски карактер простора. Порука „Не дамо Српско Сарајево” није била само политички слоган, него крик народа који је знао шта је све поднио да би остао на тим просторима.

Та реченица је сажимала све: бол због жртве, осјећај неправде, одбијање да се прихвати наметнута одлука и жељу да се бар симболички одбрани оно што више није било могуће одбранити оружјем. У њој се огледао и пркос који се, према документу, јавио одмах након почетне невјерице и мучнине. Управо тај пркос је у првим седмицама након Дејтона одржавао вјеру да можда још постоји могућност преиспитивања, одгађања или ублажавања предвиђене предаје. Иако се показало да таква нада није имала реално политичко упориште, она је остала важан дио историјског памћења Српског Сарајева.

Неповјерење према међународним гаранцијама

Посебно мјесто у овом поглављу заузима однос српског становништва према међународним снагама и обећањима која су пратила процес „реинтеграције”. Формално, мировни оквир је подразумјевао присуство међународних трупа и извјесне гаранције безбједности. Међутим, у свијести становништва те гаранције нису имале стварну тежину. Историјски текстови указују на то да су касније доживљаване као „стидљиве”, недовољно чврсте и суштински неспособне да отклоне страх од одмазде и тортуре. За људе који су већ видјели како се политички уступају њихови домови, није било разлога да безрезервно вјерују да ће их исти међународни поредак сада заштитити.

Зато је у периоду од новембра 1995. до јануара 1996. постепено сазријевала одлука која ће обиљежити наредне мјесеце: ако не постоји стварна сигурност, онда је одлазак мање зло од останка. То још није био пуни егзодус, али је већ било јасно да је психолошка граница пређена. Када народ изгуби повјерење да ће му живот, част и слобода бити заштићени, онда мир на папиру више не значи стварни мир. Управо зато је Дејтон у свијести многих сарајевских Срба остао упамћен као формални крај рата, али и почетак нове трагедије.

Од политичке предаје ка егзодусу

Са завршетком 1995. и уласком у 1996. годину, постало је јасно да се политичка предаја српских општина неће задржати само на дипломатским документима. Она ће убрзо бити преточена у прецизан календар такозване „реинтеграције”, који ће одредити редослијед уласка нових власти у српске општине и тиме практично отворити врата масовном исељавању. У том тренутку Срби из Српског Сарајева нашли су се пред историјском дилемом без правог избора: остати у неизвјесности, страху и неповјерењу, или кренути у неизвјесност изгнанства. Та дилема није рођена у фебруару и марту 1996. године, него управо овдје — у данима између новембра 1995. и јануара 1996, када је народ схватио да је мир дошао без правде.

Зато је ово поглавље кључно за разумијевање свега што ће услиједити. Дејтонски споразум јесте зауставио велика ратна дејства, али је за Србе сарајевско-романијске регије истовремено означио почетак једне друге драме — драме политичке предаје, колективног понижења и постепеног прихватања да ће се, ради очувања слободе, морати напустити вијековна огњишта. У том смислу, новембар 1995. до јануар 1996. нису само дипломатски мјесеци мировног процеса, већ преломни историјски тренутак у којем је Српско Сарајево, након војничког опстанка, гурнуто у трагедију која ће кулминирати егзодусом.