Период од маја до краја 1992. године представља пресудан тренутак у успостављању организоване српске одбране на сарајевско-романијском простору. Након првих мјесеци рата, обиљежених политичким сломом, оружаним инцидентима и наглом ескалацијом сукоба, српски народ на подручју Сарајева и његове шире околине улази у фазу систематског војног и територијалног организовања. У таквим околностима, 22. маја 1992. године наређено је формирање Сарајевско-романијског корпуса Војске Републике Српске, који ће убрзо постати један од кључних ослонаца одбране српских општина и један од најзначајнијих војних чинилаца на читавом ратишту. Формирање корпуса није било само административни или формацијски чин, већ одговор на непосредну потребу за опстанком, одбраном становништва и успостављањем јасног командног система у условима свеопштег рата.
Формирање Сарајевско-романијског корпуса
У склопу шире реорганизације одбрамбених снага српског народа у Босни и Херцеговини, 22. маја 1992. године наређено је формирање Сарајевско-романијског корпуса (СРК) Војске Републике Српске. Овај датум представља један од најважнијих момената у војној историји сарајевско-романијске регије, јер је њиме створен организовани корпусни оквир за одбрану простора који је већ у првим мјесецима рата постао једно од најсложенијих и најосјетљивијих ратишта. Према материјалу из достављеног историјата, СРК је настао као дио шире стратегијске реорганизације и врло брзо је добио улогу бедема око простора на којем се, у великој мјери, преламала судбина читавог рата.
Посебност Сарајевско-романијског корпуса огледала се у чињеници да није био само класична војна формација, већ структура која је морала истовремено да брани густо насељене приградске и градске зоне, важне комуникације, српске општине и природне стратешке правце око Сарајева. Историјски извор који си доставио наглашава да је корпус у појединим фазама располагао снагом од око 15.000 до 18.000 бораца, наспрам бројнијег противника, што довољно говори о тежини његове мисије и сложености терена на којем је дјеловао.
Пале као политичко и војно средиште
Од самог почетка формирања Сарајевско-романијског корпуса, Пале добијају изузетан значај као политичко и војно средиште српског отпора на сарајевско-романијском простору. У достављеном документу јасно се наводи да су Пале одређене као командно мјесто и да постају политички и војни епицентар српске организације у овом дијелу Републике Српске. Осим симболичког значаја, Пале су имале и конкретну оперативну вриједност, јер су представљале простор са којег су се координисале одлуке од кључног значаја за одбрану, мобилизацију, снабдијевање и политичко усмјеравање српских општина у окружењу.
Током 1992. године, Пале нису биле само географска тачка, већ мјесто око којег се окупљала институционална и национална воља за опстанком. Како је рат напредовао, овај простор је све више добијао улогу центра у којем су се укрштале политичке, војне и логистичке функције. Управо због тога, у историјској свијести српског народа сарајевско-романијске регије, Пале су остале упамћене као један од најважнијих стубова организоване одбране у првој години рата.
Лукавица и Пале као командне тачке
Иако су Пале првобитно одређене као сједиште команде, оперативни развој Сарајевско-романијског корпуса био је условљен специфичностима територијалне мобилизације и инфраструктурним ограничењима. Према историјату који си доставио, команда је у почетној фази примарно успостављена у касарни „Слободан Принцип Сељо” у Лукавици, док је дио људства привремено био смјештен у рејону Тврдимића. Овај податак је јако битан, јер показује да је стварно функционисање командне структуре од почетка било двостепено и прилагођено ратним условима, а не само формално везано за једну локацију.
Током љета 1992. године извршено је функционално разграничење командних капацитета. Позадинско командно мјесто (ПКМ) измјештено је на Пале, док је оперативни дио команде консолидован у Лукавици. Таква подјела није била случајна, већ је одражавала стварне потребе фронта и позадине: Пале су имале улогу ширег политичко-логистичког центра, док је Лукавица, због положаја ближег урбаном и приградском појасу сукоба, имала изузетан значај за оперативно руковођење, координацију јединица и непосредно праћење стања на линијама одбране.
Недостатак професионалног кадра и почетне тешкоће
Један од највећих проблема у почетној фази формирања Сарајевско-романијског корпуса био је изражен недостатак професионалног кадра. Према садржају из историјата, иако се очекивало да ће окосницу командне структуре чинити официри 4. корпуса ЈНА поријеклом из Босне и Херцеговине, стварност је била далеко тежа. Језгро команде у првом периоду чинило је свега пет официра, што јасно показује колико је тежак и захтјеван био процес стварања организованог војног система у условима рата, наглог распада старих структура и ограничених кадровских ресурса.
Упркос томе, корпус је успио да изгради почетни командни костур и успостави неопходан ниво оперативне функционалности. У историјату се као први командант наводи пуковник Томислав Шипчић, а касније су корпусом командовали генерали Станислав Галић и Драгомир Милошевић. Сам тај континуитет командовања показује да је СРК, иако настао у веома тешким условима, релативно брзо прерастао у стабилнију и озбиљнију војну формацију, способну да одговори захтјевима једног од најтежих ратних подручја у Републици Српској.
Организација корпусних и територијалних јединица
Организациона структура Сарајевско-романијског корпуса развијала се у складу са специфичностима терена, демографском сликом српских општина и непосредним потребама фронта. Према историјату, формацијски састав СРК обухватао је и специјализоване јединице на нивоу корпуса, али и широк систем територијалних бригада које су биле чврсто везане за просторе са којих су мобилисане. Окосницу су чиниле Романијске бригаде – 1. пјешадијска и 2. моторизована – затим 1. сарајевска механизована бригада, као и низ лаких пјешадијских бригада повезаних са конкретним општинама и рејонима.
Међу тим јединицама посебно се издвајају Илиџанска, Илијашка, Вогошћанска, Кошевска, Рајловачка, Новосарајевска и друге бригаде, чије је постојање одражавало суштину српске одбране у сарајевској регији: бранио се властити праг, властита општина, властити пут и властити народ. Овакав модел организације није био само војно практичан, већ и психолошки снажан, јер су борци у највећем броју случајева дјеловали на терену који су добро познавали, штитећи породице, куће, насеља и кључне комуникације од непосредне опасности.
Успостављање линија одбране око Сарајева
Један од најзначајнијих задатака Сарајевско-романијског корпуса током 1992. године било је успостављање и стабилизација линија одбране око Сарајева. Простор на којем је корпус дјеловао био је изузетно сложен: линије разграничења пролазиле су кроз густо насељена градска језгра, приградске зоне, индустријске комплексе, брдске положаје и стратешке комуникације. У таквим условима, сваки положај, свака кота и свака улица могли су имати пресудан значај за одбрану читавог сектора.
Историјат наглашава да су линије фронта успостављене већ на почетку рата и да су у значајној мјери пратиле демографску структуру насеља и општина, те да се у основи нису значајније мијењале у каснијем периоду. То показује да је већ током 1992. године постављен темељ одбране који ће у великој мјери одредити даљи ток борби око Сарајева. Задатак СРК био је не само да заузме положаје, већ да их одржи, повеже у функционалну цјелину, обезбиједи логистику, ротацију људства и непрекидну спремност у условима константног притиска.
Стратешки значај одбране српских општина
Одбрана српских општина око Сарајева имала је далеко шири значај од локалне територијалне заштите. Ријеч је била о простору који је имао политичку, војну, саобраћајну и симболичку вриједност за читаву Републику Српску. Очување српских положаја у општинама као што су Пале, Лукавица, Илиџа, Илијаш, Вогошћа, Трново и другим рејонима значило је очување везе између урбаног сарајевског појаса и ширег романијског, подрињског и источнобосанског простора. Губитак тих тачака могао је довести до фрагментације територије, прекида комуникација и тешких посљедица по укупну српску одбрану.
Због тога Сарајевско-романијски корпус није имао само улогу тактичке јединице, већ стратешког штита. Овај корпус се с правом представља као „бедем“ отаџбине на једном од најтежих ратишта. Одбрана српских општина око Сарајева значила је одбрану институционалног, демографског и територијалног опстанка српског народа на простору гдје су се укрштали најснажнији политички и војни интереси зараћених страна. Управо зато, успостављање СРК и његово учвршћивање до краја 1992. године представљају један од кључних темеља одбране Републике Српске. Узимајући у обзир да је унутар града Сарајева егзистирало око 40000 наоружаних муслиманских војника, сарајевско ратиште са правом називамо кључним фактором у стварању Републике Српске.
Историјски значај периода мај – крај 1992. године
Период од маја до краја 1992. године представља вријеме у којем је на сарајевско-романијском простору извршен прелаз из почетне, често спонтане и локално организоване самоодбране у јасније обликован и командно повезан систем војне одбране. Формирањем Сарајевско-романијског корпуса, успостављањем командних тачака у Лукавици и на Палама, постепеним попуњавањем командног кадра, организовањем корпусних и територијалних јединица и стабилизацијом линија фронта, створен је темељ без којег би даља одбрана српских општина око Сарајева била далеко тежа, а можда и немогућа.
Зато ово раздобље заузима посебно мјесто у историји Сарајевско-романијске регије и Републике Српске. То је вријеме у којем су, упркос недостатку људства, опреме, професионалног кадра и великим притисцима, створене институционалне и војне претпоставке за дуготрајан отпор. Истовремено, то је и период у којем су Пале и Лукавица потврђене као кључне тачке српске организације, а Сарајевско-романијски корпус израстао у симбол одбране, издржљивости и историјске борбе за опстанак српског народа на једном од најосјетљивијих простора читавог рата.